20.10.2021. Politika

Oteta zemlja

Masa od tri hiljade ljudi polako hoda glavnom ulicom u Dečanima i demonstrira protiv odluke Ustavnog suda Kosova da se Visokim Dečanima vrate 24 hektara oduzete zemlje. Ozbiljna lica žena, staraca sa belim kapama i lokalnih političara. Između poluzavršenih kuća i radnji nose transparent na kom piše: „Ustavni sud gazi pravdu!”

Foto: POLITIKA

Vijore se zastave Albanije, Amerike, Evropske unije i poneka zastava Kosova, iz mase se ponekad čuje: „Dole Ustavni sud, dole (pošt) Sava!” Ovaj potonji je dečanski iguman Sava Janjić, označen kao glavni otimač i uzurpator zemlje i neprijatelj broj jedan, kako se to politički korektno kaže, lokalnih ekstremnih Albanaca. Svečani hod, nedostatak osoba koje podstiču masu na skandiranje, muškarci dugih brada i kratkih pantalona koji sa strane posmatraju skup odmah su ukazali da neće biti sukoba i pokušaja da se dođe do kapija manastira Visoki Dečani. Razglas je postavljen na mestu gde je, pre 1999. godine, bila srpska kafana „Čakor”, desno su socrealistički spomenici UČK boraca, u centru kružnog toka zastava Republike Albanije, a sa susedne zgrade nadneo se ogromni mural Ramuša Haradinaja koji lebdi u vatrenim oblacima.

Mikrofonu prilazi predsednik opštine Dečani Rasim Selmanaj i pomirljivo govori da ovo nije skup protiv manastira, već protiv odluke da se imovina pokloni manastiru, pa se tako „legalizuje odluka srpskog režima iz 1997., režima Miloševića koji je zemlju poklonio manastiru”, dodavši da ona treba da se ustupi građanima opštine Dečani.

„Ja sad javno pozivam oca Sava i međunarodne prijatelje, da zajedno sednemo i da rešimo ovaj problem. Nije rešenje da se ova zemlja pokloni manastiru. Rešenje je samo ono koje ne ugrožava interese građana Dečana i koje će biti izglasano na opštinskoj skupštini”, rekao je Selmanaj.

Pre tačno 70 godina jedna slična skupština, institucija, narodni odbor oduzeo je na Vidovdan 1946. godine preko 700 hektara manastirske zemlje, nekretnine, livade, šume... Istog dana tu su odluku potvrdile više sudske instance. Paradoksalno, desetak godina kasnije komunističke vlasti vrše obnovu hramova SPC, kojima su oduzele gotovo svu imovinu, pospešile uništavanje dokumentacije o vlasništvu, dopustile seljacima i emigrantima uzurpaciju imovine i otimanje vekovnih poseda, a najveće obradive površine dodelile zemljoradničkim zadrugama i kombinatima. Ostali su samo objekti hramova, bašte oko konaka, a malobrojno siromašno monaštvo održavalo je goli život. Pojavili su se i „stručni”, plaćeni kustosi, pa sve je bilo spremno da se najvažnije srpsko duhovno, kulturno i nacionalno nasleđe pretvori u muzeje. Danas su Rasim Selmanaj i njegovi brojni sledbenici, intelektualci i zvanična kosovska ideologija naslednici ovih ideja.

„Verujem da nijedan zakon, ni jedna odluka ne može legitimisati poklanjanje ove zemlje. Mi ćemo nastaviti protivljenje ovoj odluci svim metodama i sve odluke koje budemo doneli – donećemo u saglasnosti sa svim političkim partijama, jer smo svi zajedno kako bismo se protivili ovoj nepravednoj i političkoj odluci koju je doneo Ustavni sud”, kaže predsednik opštine. On ni jedan jedini put u govoru nije pomenuo Srpsku pravoslavnu crkvu, on manastir vidi kao izdvojenu celinu koja pripada njemu i Kosovu, on oseća da je to nešto o čemu on legitimno odlučuje.

Danas je „sporna” zemlja Visokih Dečana, tek jedan delić onoga što je manastiru oduzeto i što mu je vekovima, kroz pet stotina godina ropstva, potvrđivano. U poslednjih deset godina pred oslobođenje od turske vlasti, jedan od najsiromašnijih manastira, Devič u Drenici, imao je 60 hektara zemlje, 250 hektara šume; vinograde, dućane, vodenice i trospratne konake u Prištini, Peći i Prizrenu... Šta su onda imali Visoki Dečani ili Pećka patrijaršija? Patrijaršiji je 1946. godine oduzeto 800 hektara, a danas se monahinje – majke srpskih crkava – povlače po kosovskim sudovima, jer ne mogu da dođu do pravde za jedan uzurpirani lokalčić u Peći. Vraćaju se u svoju crkvu ponižene i nemoćne. Monahinje iz Deviča već 17 godina ne smeju da izađu na svoje imanje, koje – na njihove oči – koriste lokalni Albanci.

Šta onda mogu da očekuju Srbi čija je imovina uzurpirana, kada Visoki Dečani, uz svu podršku međunarodne zajednice, ne mogu da ostvare svoja osnovna prava. U suštini slučaj 24 hektara dečanske zemlje jeste poruka i „vežba” koja govori da ovaj sistem nije spreman za bilo kakav oblik restitucije, da on želi da zadrži imovinu koju su komunističke vlasti otele i da na ovom primeru ekstremno i rečito pokaže kako će se rešavati svaki pokušaj povratka otete imovine i dobara.

Trenutno je sigurno samo ono što je ograđeno zidom i žicom. S one strane dečanskog zida, iza trostrukog prstena obezbeđenja policije i Kfora vlada tišina. Završen je moleban (bogosluženje) monaha započet u podne, kad i demonstracije. „Samo da nas ostave na miru”, kaže jedan od kaluđera i ispraća novinare.